У процесу „прочишћења Хрватске нације“, српска дјеца била су прва која су убијана, заједно са одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945, више од 73.316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија деца била око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место у целој Европи где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска.
Од децембра 1941. до априла 1942., у Јасеновцу, усташе су побиле 19.544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукли малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу, средином септембра, 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942. Један од ретких преживелих дечака – логораша, Милан Басташић из Грубишног Поља, описао је свој боравак и спашавање из логора смрти у својој књизи Билогора и Грубишно Поље 1941—1991. У усташком логору Јасеновац страдало је српске деце до 12 година старости 19.544. (хрватске и муслиманске је било у занемарљиво малом броју и никада зато што су припадници тих народа). Врло битно је рећи и то да је огроман број деце, око 12.000 био спашен од усташког погрома. Између осталих, Дијана Будисављевић, као и десетине разложних и племенитих Хрвата што значи да је замисао била да се сва деца Козаре, Поткозарја и Крајине побију.
„Деца доведена у Јасеновачки логор 1942. године била су необично здрава и лијепа. Нитко у логору није видио љепше, паметније и здравије дјеце. Помислили бисмо да су их нацисти бирали“.
Када о злочину у Јасеновцу не бисмо ништа више имали као чињеницу већ само страдање српске, ромске и јеврејске деце, када би само овај поражавајући број страдале деце био познат, квалификацији геноцид у међународном праву не би требао ни један више доказ. Све ово, уз остале међународноправне одреднице, недвосмислено потврђује да је у Независној Држави Хрватској извршен геноцид над српским народом.
„Када хоћеш да убијеш народ, уби му децу“. Клаузули у међународно правној квалификацији о геноциду : истребљење једног народа, у Независној Држави Хрватској, објективно није потребан ни један више доказ да су, хрватска државна структура и њена развојна политика, извршиле геноцид над Србима у Јасеновцу, уз већ опште познату и прихваћену чињеницу о холокаусту над Јеврејима, и стидњиво изречену чињеницу о геноциду над Ромима(Цигани). Овај геноцид над Србима је посљедњи извршен, а не потврђен геноцид, у Европи. Срби у овој историјској неправди, из строгих идеолошких, државних, хришћанских и ко зна којих још побуда, обилато партиципирају. Учествовали су у забрани и помена о геноциду јер је требало да жртва и џелат направе поново нелогичну и неразумну творевину Југославију и то над оном истом, с разлогом и са истим симптомима умрлом Краљевином Југославијом. Тек људско праштање, не да се није посветило, већ је злочинцу наметнуло истину да се сопственог злочина никада и не досети.
У Незавсној Држави Хрватској, је извршен погром, новијој историји непознат и по броју убијених и по методама, над нехрватским становништвом у Босанској Крајини, Банији, Кордуну, Славонији, Далмацији, Херцеговини, Лици и Босни. Овај погром је више од геноцида. Ни правна, ни морална терминологија не познају примерену квалификацију за овкаву нељудскост. Истина о овом погрому српске, ромске и јеврејске деце није потребна само жртвама већ и хрватској деци, а нарочито у познатим констелацијама српско-хрватских историјских односа.
На дан 9. октобра 1942. године Лубурић Вјекослав звани „Макс“ је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине у свом одржаном говору рекао:
„…и тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали више људи него Османлиско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи“.
