У сарадњи са Републичким центром за истраживање рата и ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске и Јеврејским културним центром “Арие Ливне” је 29.01. 2018. године у мултимедијалној сали центра одржана трибина под називом “ Трагање за историјом – Холокауст у контексту Другог свјетског рата”. Учесници трибине су били представници Републичког центра Душан Павловић, Драгослав Илић и Предраг Лозо. Предавању су присуствовали предсједник Јеврејске општине Бања Лука Арие Ливне, директор центра Дјордје Микеш, проф. др. Никола Мојовић, др. Александар Лазаревић, директор Секретаријата за вјере РС Драган Давидовић, историчари, студенти…
НАУКА О ХОЛОКАУСТУ ЈЕ ПОСТАЛА МЈЕРИЛО РАЗВОЈА ИСТОРИОГРАФИЈЕ
На почетку излагања је испред Републичког центра г. Душан Павловић презентовао, на који начин и када су европске државе у сарадњи са медјународним организацијама приступиле проучавању, меморијализацији и образовању о Холокаусту, те разлозима који су довели до ове праксе.
“Меморијализација Холокауста у Европи озбиљније почиње да се третира од 1998. године са формирањем Медјународне радне групе за истраживање, меморијализацију и образовање о Холокаусту. Формирана је од стране неколико земаља на челу са Шведском, у Штокхолму. Од 2000-2004 у Штокхолму су одржане четири медјународна конференција која су биле посвећене темама везано за истраживање, меморијализацију, образовање о Холокаусту и другим геноцидима као и превенцији геноцида.
Да би се схватила важност ових форума потребно је рећи, да су 2004. године на Медјународној конференцији у Штокхолму били представници свих важнијих међународних организација (Генерални секретар УН-а, УНЕСЦО-а, ОЕБС-а…), високе делегације 55 свјетских земаља, шведски краљ, премијери влада….На форуму је донешена Декларација о превенцији геноцида. Све ове конференције су биле од важности за разумјевање злочина Холокауста како на европском тако и на глобалном нивоу. Наиме, након одржавања конференције 2004.године је Генерални секретар УН-а именовао савјетника за превенцију геноцида који има статус подсекретара, а 2005. године УН-е доносе Декларацију о меморијализацији Холокауста”, предочио је Павловић.
Након усвајања Декларације о меморијализацији Холокауста, године 2006.је услиједио образовни пројекат УН-а о Холокаусту, а годину касније УН 27.01. проглашава као Медјународни дан сјећања на жртве Холокауста и он постаје глобални феномен. Савјет Европе је 2002.године усвојио Дан сјећања на жртве страдале у Другом свјетском рату. Но, како рече г. Павловић, семобиљежавања датума 27.01. када се сјећамо Холокауста, потребно једа сагледамо у свјетлу историјских чињеница, шта је то Холокауст, како се тога сјећамо, који су то принципи, методи, како да образујемо будуће генерације када је ријеч о овом злочину”!?
“Медјунардна организација ОЕБС је на нивоу Европе била једна од кључних институција укључена у развој ових принципа и механизама, а у извјештају 2006. године доноси закључке у којима се каже, “ Посебно су вриједни образовни центри установљени на аутентичним мјестима страдања”. Затим слиједи закључак, да је важно развити програме који би били релевантни за учење на локалном и друштвеном нивоу и у културном контексту. Причамо о Холокаусту у европском контексту, али у свакој држави Европе постоји и онај локални приступ. У Кордоби, у Шпанији у организацији ОЕБС је 2005 одржала медјународна конференција о антисемитизму и другим облицима нетолеранције. Након ње се окупља група свјетских стручњака у Јад Вашему гдје заједно са представницима ОЕБС-а доносе одредјене препоруке, упутства како се сјећати Холокауста, организовати меморијализацију и како у образовним институцијама, установама те планове и програме, принципе користити. У упутствима се каже, да разне заједнице имају дугогодишњу традицију обиљежавања Холокауста и других геноцида, односно Другог свјетског рата, да ново сјећање на Холокауст не смије замијенити већ установљење ритуале сјећања на ове догађаје него продубити њихов значај, важност унутар ових заједница”.
Павловић је подсјетио, да многе чланице ОЕБС-а имају националне дане сјећања на Холокауст ( Аустрија, пети мај), ( Бугарска, 4.април), Канада (19.4.), Србија ( 22.4. када се обиљежава дан пробоја јасеновачких логораша). Било би логично да је тај датум усвојила и Хрватска, али она то чини 27.1. када је дан ослободјења Аушвица. У Републици Српској је национални дан сјећања 22.4.дан пробоја Јасеновачких логораша, када се сјећамо троструког геноцида у НДХ (Геноцид над Србима као примарној жртви, Холокауста над Јеврејима и Геноцида над Ромима). Важно је да ми као друштво, институције Републике Српске обиљежавамо одређеним активностима, предавањима, промоцијама 27. 01. као медјународни дан сјећања на Холокауст, али када се ми сјећамо као народ троструког геноцида у НДХ, и Другог свјетског рата на овим просторима, онда је то 22. 04. Ти датуми једни друге не искључују“.
На крају свог излагања је Павловић је нагласио, да је много разлога зашто се сјећамо и обиљежавамо Медјународни дан сјећања на Холокауст!?
“Да ли зато што хоћемо да се сјетимо неког дјетета коме не знамо име!? Али, имамо много дјеце којима не знамо име, а нестала су у јасеновачким и другим логорима. Да ли хоћемо да помогнемо младим људима да сачувају успомену на своје претке или хоћемо да се сјећамо Холокауста да се више не понови !? Да покушамо да спријечимо будуће појаве масовних злочина у неком другом облику на овом или другом мјесту! У дискусији на крају овог излагања је наведено да преко 15 година поједини аутори трибине и њихове колеге уз подршку институција Републике Српске су лично и професионално ангажовани у трагању за одговорима на многа питања која се тичу догадјања из Другог свјетског рата на нашим просторима.
“Урадили смо одређене ствари и потрудили се да обезбиједимо подизање “живих споменика”, а то је јачање културе сјећања на геноциде извршене над Србима и осталим народима у НДХ. Организовали смо кроз наше институције обуку и семинаре за све професоре и наставнике историје и српског језика у Републици Српској. У процесу смо измјене наставних планова и програма и писања нових уџбеника које ћемо имати вјероватно крајем ове године. Биће обезбијеђене лекције по методологији Јад Вашема за основне и средње школе, а све у циљу да генерације које долазе знају шта се стварно дешавало са њиховим прецима, да знају како да памте, али и да препознају будуће процесе који би могли да узрокују сличне ситуације. И то је, у једном сегменту, можда чак и важније него само подићи споменик, али неспорно је да споменик и меморијал жртвама наведених геноцида у Доњој Градини треба да се подигне.
О историјском контексту у ком се Холокауст догадјао је говорио историчар Драгослав Илић који је на почетку излагања рекао, да је 20. вијек увео неколико новина када је ријеч о историји ратовања.
“У Првом свјетском рату је циљ зараћених страна била побједа противника на бојном пољу како би се дошло до што боље позиције за преговарачким столом. У овом рату је новина уништити што више непријатељске војне силе и зато доноси и огромне губитке. Други свјетски рат, као централну тему једне од зараћених страна, доноси идеју ( иако је она постојала и раније, али је била на маргини), а то је уништење једног цијелог народа. Конкретно јеврејског. Холокауст се односи само на Јевреје, али и само на период Другог свјетског рата. Рекао бих, приказ ултимативног зла које није пало са неба већ је резултат одредјених историјских процеса. Резултат је антисемитизма у својој пуноћи како је показао своје лице у историји.Настао је релативно касно иако је његова садржина знатно старија, биљежи неколико периода и специфичности. Карактеристика његове прве фазе је вјерски антисемитизам. У античко доба је био окренут према Јеврејима као народу са монотеистичком религијом. Били су оптуживани за незнабоштво. На овакав антисемитизам се надоградио западнохришћански (најчешће), али који не почива искључиво на јуридичком поимању вјере. У 19.вијеку добија контуре расног антисемитизма који почива на премисама, да постоје три велике расе: бијела као супериорна унутар које постоји градација и гдје су Нијемци као аријевци супериорнији у односу на остале припаднике бијеле расе. Све остале су предодредјене на ропски положај како би супериорна раса могла да ствара. Овдје су Јевреји означени као штеточине чије постојање нема смисла. Ове теорије су у цјелини уградјене у појам Национал-социјалистичке партије и Трећи Рајх је незамислив без њих. Комплетна борба Трећег Рајха за свој животни простор јесте усмјерена на потчињење словенских народа као ниже, инфериорне расе”.
Од 1933. године се креће са реализацијом “устоличења” супериорне расе. Јављају се одредјени политички програми, ствара се Вајмарска република која има најлибералнији устав. Но, то би било и подношљиво да се два мјесеца након доласка Хитлера на власт не догадја нешто што ће бити увертира за злочине које свијет до сада није видио. Догадја се бојкот јеврејских продавница широм Њемачке, процес којим је мобилизована њемачка нација, а што је водило ка унификацији нације када је ријеч о расизму.Јеврејима је одузета егзистенцијална основа која је водила ка њиховом исељењу из земље.Јавља се теорија о ставарању резервата за јеврејски народ позната под називом као “Мадагскарска теорија”. Све европске Јевреје је требало преселити на Мадагаскар. У том тренутку, унутар Трећег Рајха је живјело око 4 милиона Јевреја, а Мадагаскар није могао да прими ни пола милиона људи. Дакле, потпуно је било јасно какав је циљ, да је у многим главама, у Хитлеровој постојала идеја рјешавања јеврејског питања његовим уништењем. Само је било питање којом динамиком ће се тај “процес” одвијати, како ће на њега утицати одвијање рата, напад на Пољску и СССР. Зато су теорије о пресељењу адактиране, а јеврејско питање је требало рјешавати на други начин. Јавља се идеја о концентрацији Јевреја у Пољској. Када је ријеч о рату са другим земљама је важно осврнути се на напад на Југославију, јер је окупирана Србија постала да буде огледно поље за рјешавање јеврејског питања. Оног тренутка када се почела реализовати она “ сто за један”, октобра 1941. године долази до одлуке о коначном рјешењу која ће бити озваничена у јануару 1942. године.”
Главнокомандујући у Србији је у том периоду Хералд Турнер који на питање, зашто као таоце “ сто за један” узима прво Јевреје је одговорио “ Ови Јевреји су ионако српски градјани, а они ионако морају нестати.”
“Ово је октобар 1941.године, ово не говори СС-овац нити члан НСП-е већ официр Вермахта. Хоће се рећи, да је у глави просјечног Нијемца постојала јасна свијест да Јевреји морају нестати. Као последицу имамо логоре смрти са гасним коморама. Морам да нагласим, да овдје говоримо о динамици Холокауста унутар Другог свјетског рата, унутар граница Трећег Рајха.Питање је, шта се догадјало ван наведених граница? Имамо Србију као огледно поље, окупирану у којој до краја 1941. године имамо 6000 јеврејских жртава, а до маја 1942. године је практично уништена јеврејска заједница Србије. Бугарска је сачувала своје Јевреје и Финска.Румунија их је (дјелимично) чувала све док их није затражила Њемачка, а Мадјарска је то учинила 1944.године. Слично чини и Словачка која је највјернији Хитлеров савезник након НДХ.
Медјународно право не познаје појам Холокауста већ геноцида извршеним над јеврејским народом.“По чему се он разликује од геноцида? Подјимо од термина Холокауст ( у преводу “цијело спалити”). У НДХ је био план убити Србе и Роме унутар њене територије.Да ли је она била спремна убити и оне изван граница то остављамо као питање.Ријеч је о уништењу одредјене заједнице дјелимично.У случају Јевреја, по Хитлеровој замисли је заједница требала бити потпуно уништена. У том смислу се Холокауст издваја у односу на све остале геноциде. Геноцид над Србима је била “домаћа радиност” и не значи да су у том подухвату усташе биле инспирисане убиствима Јевреја. Али, исто тако геноцид над Србима не би био могућ да није било Холокауста. И то је један парадокс. Други је тај што је динамика Холокауста у НДХ зависила од геноцида над Србима.Мјере су биле регуле које су Србе, Јевреје и Роме ставиле изван закона. По градовима се хапсе угледни, имућни људи, елита који би могли у датом моменту повести народ на отпор. У тренутку када се одвијају хапшења унутар НДХ, ухапшено је пола јеврејске заједнице.Јер, су били трговачка, финансијска, културна елита. Динамика њиховог уништења је била у директној вези са геноцидом над Србима. Депортације крећу у правцу Госпића, Јасеновца, мање логоре у којима је током 1941.године око 39.000 Јевреја убијено (70 процената од укупне јеврејске популације у НДХ). Мали дио је преживио до 1942. године када је Трећи Рајх затражио њихову депортацију”.
Депортација Јевреја 1942. године у логоре смрти, на тражење Трећег Рајха, је и у вези са догадјањима на терену медју којима је офанзива на Козари у којој је ангажован велики број њемачких војника, а то има и своје зашто!?
“Њемачко присуство на терену показује да Холокауст није ревносно извршен како се то очекивало од НДХ кроз депортације. Рајх није имао повјерења. Подсјетићу, да је депортација подразумјевала и плаћање ( 30марака по глави Јевреја). Око 5000 Јевреја је депортовано, а друга половина у августу 1942.године. Овдје се морамо осврнути на Бања Луку. Јеврејска заједница је у то вријеме бројала 500 чланова.Људи који су градили овај град. Десна страна ријеке Црквене је сматрана од стране муслиманског становништва чаршијом, градом, а лијева је препуштена раји (хришћанима и Јеврејима). Ту лијеву обалу Црквене, данашњу Бања Луку, европску Бања Луку су заједно изградили Срби и Јевреји-трговци. Та мала заједница од 500 људи је била окупљена у двије јеврејске општине ( сефардску и ашкенаску) и имала 4 синагоге. Последња је изградјена у Јеврејској улици са културним центром. Оно што је вриједило за све Јевреје у НДХ је вриједило и за Јевреје у Бања Луци и крећу депортације за Јадовно.Заједница је скоро уништена.Преживјело је 150 људи, а ли се само њих 24 се вратило у град. Након окончања рата су комунистичке власти тражиле од Јевреја, да се одрекну држављанства уколико поднесу захтјев за исељење и чиме су губили право својине над својом имовином. Јеврејима није враћена синагога и центар, јеврејско гробље је измјештено и на њему се данас налазе тениски терени”.
Историчар Драгослав Илић је на крају излагања предочио, да све што је рекао је имало за циљ да укаже, да антисемитизам није везан за Други свјетски рат већ да је његов најбестијалнији израз био у том периоду.
Наука о Холокаусту и њено настојање да се он дефинише кроз догадјања у Другом свјетску рату је морала да продје кроз своје “дјечије болести” – фазе развоја. Ево шта је о овом историјском процесу рекао историчар Предраг Лозо.
“Када говоримо о Холокаусту у контексту Другог свјетског рата морамо поћи од тог универзалног, историјског метода који гласи, да одредјени догадјај треба да смјестимо тамо гдје му је мјесто. У једну цјелисходну цјелину која сама по себи има своје узроке, посљедице, циљ. Историографско посматрање Холокауста говори о томе, да је ријеч о догадјају без преседана у људској историји. Дуго се водила дебата медју доајенима науке о Холокаусту, да ли је ријеч о јединственом догадјају (униqуе)или о догадјају без преседана у људској историји. Групи истраживача, која је говорила јединствености Холокауста је од друге стране замјерано ако долазимо до закључка о јединствености , онда се тврди да се Холокауст не може поновити ни у сличном облику. Заговорник тезе, да Холокауст треба дефинисати као догадјај без преседана, чиме му не одузимамо могућност да се сличан може десити у будућности, је Јехуда Бауер . Специфичност оваквог мишљења је у томе, да Холокауст има специфичности и да нас његово посматрање доводи до неких процеса који су различити од класичне историографске методе. Ако историографском методом вреднујемо свједочења преживјелих, судионика, она нису од прворазредног значаја. Науком о Холокаусту, у њеном развојном процесу долазимо до закључка, да жива ријеч преживјелог у науци о Холокаусту има прворазредни значај“.
Чињеница, да жива ријеч преживјелог има већи значај у науци о Холокаусту него што има уколико се вреднује историографском методом има више разлога.Суров језик починиоца злочина који користи еуфемизме попут пресељења, транспорта, рјешења не нуди могућност да се разумију сви узроци Холокауста. И због сакривања трагова од стране починиоца. Е, у том случају преживјели са својим емоцијама, свједочењу о бестијалностима злочина заузима кључну улогу. Ту долази до новог момента. Лично свједочанство доноси елементе субјективности и емоције што је битно у литерарном представљању оног што се догодило.Тада се у научном свијету отворила дебата о литерарности факата Холокауста која је имала интердисциплинарни значај, а касније и мултидисциплинарни приступ у општем појму изучавања Холокауста.Данас знамо, да се наука о Холокаусту развила као један специфичан, развојни вид посматрања уопште историографских проблема. Дакле није везана само историографију већ и за психологију, филозофију, теологију, педагогију и многе друге области”.
Посматрањем Холокауста у историјском контексту и у историографском контексту су се искристалисале двије групе историчара.
“Имамо тзв.интенционалисте (да се од самог почетка Хитлерове доминације знао тачан слијед приступа рјешавању јеврејског питања), а на другој страни имамо тзв. функционалисте ( по њима је постојао одредјени усмјерени, главни циљ, али да је коначно рјешење питања Јевреја тачно зависило од одредјених историјских догадјаја, а то значи да рјешење доводе у историографски контекст). Иде се од почетка Другог свјетског рата, операције “Барбароса” која је кључна, па до догадјаја у Перл Харбуру, односно укључења САД у рат,…Све су то кључни догадјаји кој и контекстуализују оно о чему говоримо када је Холокауст у питању.Потом се појавила трећа групација посматрача. Они помињу средњобирократски слој од чијег дјеловања су много зависили догадјаји за рјешење коначног јеврејског питања… Приступ који све три школе имају у проучавању говори колико је комплексан покушај посматрања једног деликатногпитања. Када сам био у Јадвашему на едукацији је о оваквим питањима један јеврејски професор рекао, “ Сада можемо закључити да посматрање коначног рјешења, односно развоја Холокауста у његов ескалаторни облик никако не може бити праволинијски представљено”. То видимо у контексту локалних догадјања.Који се то историјски процес може приказати беспријекорно правом линијом.Посебно процеси дугог и средњег трајања.Све је то банализација, упроштавање онога од чега бјежи историјска наука”.
Историчар Лозо се осврнуо на Јехуду Бауера, творца науке о Холокаусту, а тиче се Бауеровог поимања улоге средњег, бирократског слоја.“Јехуда Бауер каже, да ничим не може објаснити тај средњи, бирократски слој у моментима када види да Трећи Рајх губи рат, Јевреји на принудном раду, упркос рационалном објашњењу да би било корисније да остану радити, се шаљу на исток, у истребљење. Говоримо о ирационалном моменту јасног циља да се уништи један народ.То се коси са стереотипом о рационалном моменту њемачког друштва.”
За проучавање Холокауста је битно разумјети локални контекст (контекст мјеста).
“Када одведемо дјецу у Доњу Градину , Јасеновац добијамо ту материјализацију памћења. Мада су оба мјеста страдања неадекватно обиљежена. Дамир Мирковић каже, да је Холокауст над Јеврејима и геноцид над Србима и Ромима у НДХ један органски процес. Да било какво извлачење једног од ових догдјаја на једну или другу страну даје криви, историјски приступ, нетачну слику оног што се дешавало. Извлачење Холокауста из НДХ (изван глобалних и свјетских оквира) говори нам о значају када ћемо неки историјски догадјај ставити у одредјени контекст. У вези са тим чињеница је да су Срби били примарне жртве у НДХ. Научио сам током едукације у Јад Вашему важност ко прича о Холокаусту. Када додјете тамо јасно ће вам рећи, да је то јеврејска страна приче. Они немају онај самопоричући моменат који каже, да би могли имати проблем да ће им неко због тога замјерити. Јако је битно ко говори о злочину и тако долазимо до побуда његовог проучавања. У Западној Европи имамо наративе гдје се због оваквог специфичног приступа Холокаусту он веже за изучавање људских права, тоталитарних режима. Тако имамо у Хрватској, да због тог наратива о тоталитарним режимима иста група људи полаже вијенце и на споменик у Јасеновцу и Јадовну, а послије оду и полажу вијенац у Блајбург. То је негација контекста Холокауста и злоупотреба његовог разумјевања.”
Наука о Холокаусту је имала проблем, јер се због специфичности методологије почела у почетку да затвара у саму себе . Југословенски историчари, комунисти су имали јасан оквир, да о свему размишљају из угла револуције, па тиме и контекста Другог свјетског рата.
“Историографија у бившој Југославији није имала проблем да разумије локални контекст рата, али је имала проблем да догадјај Холокауста на њеном простору повеже у контексту догадјања у Европи. Тај вакум је превазидјен радом историчара Милана Кољанина који је магистарским радом 1992. године о логору Сајмиште премостио тај моменат и веома јасно логор уклопио у контекст дешавања на подручју еx Југославије, али и повезао са дешавањима на подручју Европе. Наука о Холокаусту је постала мјерило развоја историографије уопште. Донијела рецепт за проучавање тих деликатних и вишеслојних тема од значаја за цијело друштво”, рекао је на крају излагања Предраг Лозо те подсјетио, да је свако онај ко се бави савременом историографијом 20.вијека обавезан познавати кретања у науци о Холокаусту.
У наставку трибуне разрађен је проблем релативизације и злоупотребе појмова Холокауста као и негирања геноцида над Србима у НДХ на примјерима из данашњице, који у суштини говоре о неопходној контекстуализацији догађаја и теоријском познавњу материје.
