Гљеб А. Рар (Gleb A. Rahr) /Затвореник R 64923
Концентрациони логор у Дахау, 27. април, 1945: Пристиже последњи транспорт заточеника из Бухенвалда. Од 5 000 првобитно одређених за Дахау , био сам један од оних 1 300 који су преживели пут. Многи су побијени, неки су умрли од глади, а неки од тифуса…
28. април: Ја и моји сазаточеници чујемо бомбардовање Минхена које се дешава неких тридесетак километара од нашег концентрационог логора. Како се звук артиљерије све више приближава са запада и севера, тако се издају наређења којима се забрањује заточеницима да ни под каквим околност има не напуштају своје бараке. СС-војници патролирају логором на мотоциклима , док су у нас уперени митраљези са кула стражар â које окружују логор.
29. април: уз тутњајући звук артиљерије чује се испрекидана рафална паљба из митраљеза. Гранате звижде изнад логора из свих праваца. Изненада се на стражарама појављују бијеле заставе – знак наде да ће се СС радије предати него поубијати све зат оченике и борити до последњег човека. А о нда, негдје око шест сати после подне, разазнаје се чудан звук који долази однекле близу логора и који се брзо појачава… Коначно , свих 32 600 зат оченика сједињује се у клицању док се први амерички војници појављују иза жичане ограде логора.
Недуго затим се искључује струја, капије се отварају и улазе амерички војници. Док широм отворених очију буље у нас онако изгладнеле и болесне од тифуса и дизентерије, они изгледају пре као петнаестогодишњаци него као војници изнурени од борбе…
Формира се међународни комитет заточеник â који ће преузети управу над логором. Храна из СС залиха се даје на располагање логорској кухињи. И једна војна јединица САД даје свој прилог, пружајуђи ми тако прилику да по први пут окусим амерички кукуруз. По наређењу једног америчког официра, радио-пријемници се одузимају од “истакнутих Нациста“ („prominent Nazis“ ) у граду Дахау и додјељују се разним националним групама заточеникâ . Пристижу вести: Хитлер је извршио самоубиство, Руси су заузели Берлин, немачке трупе су се предале на Југу и Северу. А ли борбе још увек бесне у Аустрији и Чехословачкој…
Наравно, цело то време био сам свестан чињенице да се ови значајни догађаји одвијају током Велике Седмице (= пред Васкрс ) . Али , како смо је ми могли обележити , осим наших тихих и појединачних молитви? Сазаточеник и главни преводилац Међународног комитета затвореникâ , Борис Ф., посетио је моју тифусом заражену бараку, “Блок 27“ , да ме обавести да се чине напори у сарадњи са Југословенским и Грчким Националним Комитетима Заточеникâ да се организује Православна служба за Васкрс, 6. маја ( 1945) .
Међу заточеницима је било Православних свештеника, ђакона и једна група монаха са Свете Горе . Али није било одежди , никаквих књига, ни икона, ни свећа, ни просфора , ни вина… П ропала су настојања да се све ово набави из Руске парохије у Минхену, јер Американци једноставно нису могли наћи никога из те парохије у разрушеном граду.
Ипак, неки од проблема могли су бити решени: за око 400 Католичких свештеника заточених у Дахау било је дозвољено да буду заједно у истој бараци, и да говоре мису свако јутро пре одласка на рад. Они су нам понудили као Православнима да употребимо њихову собу за молитву у “Блоку 26“, која је била одмах преко пута мог “ б лока“. У капели није било ничега, осим дрвеног стола и једне иконе Богородице Честокове ( Czestochowa ) / из Пољске / на зиду изнад стола – иконе која је потицала из Константинопоља, а касније однешена у Белц ( Belz ) , у Галицији, одакле ју је потом од Православаца одузео Пољски краљ . Међутим, када је Руска војска потиснула Наполеонове трупе из Czestochowa и гуман Манастира Czestochowa је дао једну копију иконе цару Александру Првом, који ју је сместио у Казанску Саборну Цркву у Петрограду, гдје је поштована све док Бољшевици нису преузели власт.
Нађено је и домишљато решење за одежде. У зети су нови ланени пешкири из болнице наших бивших СС чувара. Два пешкира зашивена по дужини чинила су епитрахиљ, а два зашивена по крајевима чинила су орар. Ц рвени крстови, који су првобитно били намењени да их носи медицинско особље СС чуварâ , стављени су на одежде од пешкира.
На Васкршњу Недељу, 6. маја – 23. априла по Црквеном календару – која је , по неком знамењу ( ominously ) , те године падала на Дан Светог Георгија Побједоносца – Срби, Грци и Руси су се сабрали у бараци K атоличких свештеника. И ако су Руси чинили око четрдесет процената затвореника у Дахау, само их је мањи број успео да присуствује служби. Наиме, америчким војним авионима су у Дахау до тада већ били пристигли “оф и цири за репатријацију“ специјалних “Smersh“ јединица и почели да подижу нове редове бодљикаве жице да би одвојили Совјетске грађане од осталих заточеника, што је био први корак у припремама за њихову коначну присилну репатријацију.
У целој историји Православне Цркве вероватно никада није било такве Васкршње службе као што је била ова у Дахау, 1945. године. Грчки и Српски свештеници, заједно са Српским ђаконом, били су украшени сналажљиво начињеним “одеждама“ (обученим) преко својих плаво-сив их пругастих логорашких униформи. Онда су започели појање, прелазећи са Грчког на Славенски, па опет на Грчки. Васкршњи канон, Пасхалне стихире – све је то било певано посећању (= напамет ) . Јеванђеље ‘ “У почетку беше Реч“ ( Јн. 1,1 ) , такође по сећању . И на крају, БеседаСветог Јована ( = Златоустово Ускршње Слово ) , исто по сећању . Један млади Грчки монах са Свете Горе стао је испред нас и изговорио је са таквим изливом заноса да га нећемо заборавити док смо живи. Чинило се да сâм Свети Јован Златоуст говори кроз њега нама и целоме свету!
Осамнаест Православних свештеника и један ђакон – од којих су већина били Срби – учествовали су у овој незаборавној служби. Попут болесника, који је спуштен кроз кров куће и положен пред Христа Спаситеља ( Мр. 2,3-5 ) , грчког Архимандрита Мелетиоса су унели на носилима у капелу , гдје је остао да лежи током целе службе.
Свештеници који су учествовали у Васкршњој служби у Дахау 1945. помињу се на свакој Божанственој служби у Руској Православној Спомен-капели у Дахау, као и сви Православни Хришћани који су изгубили своје животе “на овом месту или другом месту муче ња “ (“na meste sem i v inykh mestakh mucheniya umuchennykh i ubiennykh“ ) / = “ на овом месту и у другим местима умучени и убијени “ /.
Капела Васкрсења у Дахау, коју је саградила јединица Западних снага Руске армије, непосредно пред одлазак из Немачке, августа 1994, верна је копија Северноруске цркве или капеле са шатор-куполом ( Shatrovyie ) . И за иконостаса капеле се налази једна велика икона на којој су насликани Анђели који отварају врата концентрационог логора у Дахау и Сâм Христос који изводи затворенике на слободу.
Данас бих желио да искористим прилику и позовем вас, Православне Хришћане диљем света, да нам доставите имена сабраће Православне који су били затворени и умрли овде у Дахау, или у неким другим нацистичким концентрационим логорима , како бисмо их помињали у нашим молитвама.
Ако икада дођете у Немачку, обавезно посетите нашу Руску капелу на месту бившег концентрационог логора у Дахау и помолите се за оне који су умрли “на овом месту или на другом месту мучеништва “.
Христос Воскресе! Христос Анести! Christ is risen!
Захваљујем се Ксенији Рар ( Xenia Rahr ) из Немачке која ми је дозволила да изнесем ову причу њеног оца Гљеба. И нспиративна је и потресна. Представља истинску Христоцентричну веру усред велике патње и прогона. Она ми је написала: “Уистину је веома важно подсетити људе да је много Православних пропатило под нацистичким режимом.“ Нека нам патње свих светих Мученика донесу утеху и надахну нас да пружамо исцељење и радост онима којима је потребна Господња милост и помоћ. Молите се за све прогоњене Хришћане широм света и за оне које их прогоне ( 1. Петр. 1,5; Мт. 5,44 ) . Заштити нас, спаси нас, буди милостив и сачувај нас, Господе, милошћу Својом. Амин. Ако желите контактирати Ксенију Рар ( Xenia Rahr ) .
Још једно сведочење
“Под отвореним небом, иза дашчаре, сабраше се Православни, Грци и Срби. У средини, оба свештеника, и Српски и Грчки. Не носе златне одежде. Немају чак ни мантије. У њиховим рукама нема свећа, нити Служебника. Али сада им не треба спољашња, материјална светлост да славопоје радост. Душе свију њих горе и пливају у светлости.
Благословен Бог наш… Мој мали , папирно повезани Нови Завет , прославио се. Певамо “Христос Васкрсе“ много пута и ехо одјекује свуда и освећује ово место.
Хитлерова Немачка, трагични симбол света без Христа, више не постоји. А славопој животу вере диже се из наших душа – животу који плови ка Распетоме на зеленом брду Стеин “.
• Митрополит Дионисије Трикалски и Стагонски, Мученици ( Ο ‘ ι Μαρτυρες ), Damascos Publishers , Атина, 1949.
ЛИСТА ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНСТВА КОЈЕ ЈЕ БИЛО ЗАТВОРЕНО У ДАХАУ
- Бабић Вељко ( Vilko / sic ! /) , свештеник, рођен 1910. – преживио
- Клавдиопулос Дамаскинос, свештеник, рођен 1913 . – преживио
- Ђорђевић Бр a нислав, свештеник / = теолог / , рођен 1892, секретар Патријарха Гаврила – преживио
- Галанопулос Мелетиос, архимандрит, рођен 1892 . – преживио
- Дожић Гаврило , Патријарх Српске Православне Цркве, рођен 1881, ухапшен 25. маја 1941. у Београду; затворен у Дахау од 25. септембра 1944. до фебруара 1945, када је одведен у Северну Италију заједно са осталим важним затвореницима ( VIP – prisoners ) и неслужбено ( inofficially ) ослобођен доласком Савезничких трупа
- Јовановић Милан, свештеник, рођен 1909 . – преживио
- Киждобрански Милан, свештеник, рођен 1914 . – преживио
- Малетић Стефан, игуман, рођен 1917 . – преживио
- Велимировић Николај , Епископ Охридски, рођен 1874, доведен у Дахау 25. септембра 1944, у фебруару 1945. одведен заједно са Патријархом Гаврилом у Северну Италију и ослобођен.
- Петковић Милан, свештеник, рођен 1889; умро у Дахау 2. фебруара 1945.
- Стакић Стефан, ђакон, рођен 1919 . – преживио
- Иљин Дионисиј, свештеник, рођен 1882, ухапшен 3. новембра 1942. у Маринске Лазни (Чехословачка под окупацијом Немачке). У априлу 1945. присиљен да учествује у смртном маршу под називом “Евакуација“ ка пределу Алпа; ослобођен од стране Американаца 24. априла 1945.
- Иванас Васил ( Ivanas Vasil ) , свештеник, рођен 1901, ухапшен 25. маја 1941. у Канопи, Карпатска Русија – преживио
- Росока Томаш ( Rosokha Tomas ) , свештеник, рођен 1903, Чех из Мукачева – преживио
- Врабец Антонин – Саватије, Архиепископ Чешке Православне Цркве под јурисдикцијом Српске / = Цариградске / Патријаршије, рођен 1880, ухапшен 30. маја 1942. у Прагу – преживио
- Станојловић Миодраг, свештеник, рођен 1908. – преживио
- Стојановић Милутин/Миодраг, свештеник, рођен 1907. – преживио
- Стојановић Стојан, свештеник, рођен 1911. – преживио
- Свитлић Страхиња, свештеник, рођен 1912. – преживио
- Жиравац Петар, свештеник, рођен 1907. – преживио
- Петералски Михаљ ( Peteralski Mikhal ) , свештеник, рођен 1920, ухапшен у Варшави – преживио
Листу сачинила Ксенија Рар ( Xenia Rahr )
/ Свега 21 /
* У тексту (превод са енглеског Љерке Јевтић) ништа није мењано, па ни три тачке … у тексту и на крају неких пасуса (само пар кратких појашњења, у загради курзивом , наш су додатак) . Наше су напомене испод текста (фус-ноте). – Е. А.
Они су затим од Совјета сви били побијени. Многи наши војници, и с њима бројни Срби цивили, избегли у Словенију, Италију и Аустрију, били су од Савезних снага враћани Титу и комунистима, који су их затим побили.
Ево како Православни спомињу своје Страдалнике и Мученике, као и Јевреји своје, па им нико не пригов a р a да им тиме свима придају „лажни ореол мученика“, као што то клеветнички говоре српске комуњаре и еврослинавци. Али, Први Мученик је сам Господ и Спас свих људи и свега света Исус Христос, „Који је Мученик Верни ( ο Μαρτυς ‘ ο πιστος = Сведок Верни ), Првенац из мртвих, Који нас љуби, и опра нас од грех â наших крвљу Својом“ (Откр. 1,5 ), па кад Њега гоне и клеветају и изругују, зар је чудно што то исто чине и Његовим верним ученицима и следбеницима до данас, као што је Он – И стина а не “ мит “ – и предсказао: „Ако Мене гонише, и вас ће гонити“ (Јн. 15,20; ср. Мт. 5,11,12) . Донкихотска митоманија комунист â у „разобличавању“ од њих умишљених и нама приписиваних „митова“ траје и даље, а у томе их здушно следе и подржавају и наши данашњи „просвећени европејци“, како их је називао Достојевски, а ми их зовемо „еврослинавци“, јер су некритични трабанти, а не истински Европљани из Широоке Ευροπη , која се протеже од Урала и Кавказ a до Балкана и Атлантика (јер Европа није само један северозападни режањ, који све више личи на полумесец).
Икона је урађена по обрасцу Иконе Васкрсења, на којој Анђели отварају празан Гроб Христов, а Христос живописан како изводи Адама и Еву и њихов заробљени од ђавола људски род из Пакла (као што је у Милешеви и Манастиру Хора у Цариграду).
Писац овог текста, и с â м дахауски логораш, свестан је да није било могуће знати имена свих који су кроз Дахау прошли или у њему исповеднички и мученички скончали у Господу. Ово поготову важи за заточенике бројних других нацистичких концлагера, као и усташких логорâ смрти Јадовна, Јасеновца и других. Од многих Српских логораша у Хитлеровом Рајху усрећитељног „Новог поретка“ (а сваки “ Нови поредак “ све више је унесрећујући за род људски) , ми ћемо овде, за сада, споменути само двојицу Српских преживелих логораша, Свештеномонах â , са којима смо имали дар од Бога личног познанства и више разговор â о нацистичким логорима и о њиховом и других логоровању, тј. заточеништву и страдалништву у њима. То су мој недавно преминули игуман Троношки о. Антоније (Ђурђевић), преко кога нам је Господ изабрао садашњег Патријарх Српског Г. Павла, који је био у концлогору 302 Krems (код Линца) ; и о. Симеон (Биберџић), игуман Добрићевски, који је прошао два логора: Kaisersteinbruch и Wald – Lager . Отац Симеон, који је ослобођен 5. маја 1945, видео је Еп. Николаја, после Дахауа, половином јуна 1945. у Салцбургу (Патријарх Гаврило је, вели, тада полазио на лечење у Карлове Вари, јер је у Дахау тешко оболео) , који га је очински посаветовао да се врати у Отаџбину да помогне свом напаћеном народу, јер сâм није могао да се врати понова у затвор, за који су га комунисти већ били предодредили, пргласивши га за „Државног непријатеља број 1“ (тако је писало на његовој слици истакнутој 1945. г. у Народном Музеју у Београду) .
Многописмена новинарка-историчарка З. Ускоковић („Новости“,7. 8. 2006) овај израз преводи као „почасни затвореници“, што је contradictio – in – adjecto !
Православни Архиепископ Саватије био је под Цариградском Патријаршијом, а под Српском је био Епископ Чешки Свештеномученик Горазд (Павлик), кога су Немци убили у Прагу 4. 9.1942 и затим спалили у крематоријуму.
Свакако забуном понов љ ено име Миодраг претходног свештеника .
Као што се види списак садржи 21 Православно свештено лице: један Патријарх и два Архијереја, један архимандрит и један игуман, петнаест свештеника и један ђакон. Од њих су четрнаест Срби, два Грка, три Чеха (један од њих вероватно Рус) , један Карпаторус, један Пољак. – У односу на списак П. Илића, који има 13 преживелих свештених лица Срба, разлика је у томе што он нема о. Милана Јовановића (кога П. Илић негира да је уопште и постојао као људско биће : “ непостојећег Милана Јовановића “ (стр.63) , а камоли да је био у Дахау), а има о. Ђорђа Јовановића, а умрлог у Дахау и спаљеног у тамошњем крематоријуму о. Милана Петковића спомиње посебно (в. и „Гласник СПП“, бр. 7, 1945) .
(Извор: http://www.geocites.com/Athens/Parthenon/4541/dachau.html *)
